The Best Blog of Theology

ponedjeljak, 08.12.2008.

Teologija - Znanost

Thomas Nagel je u The Last Word, u izdanju Oxfor University Press, kazao sledeće:

Želim da ateizam bude istinit i nelagodno se osećam zbog činjenice da su neki od najinteligentnijih i najobaveštenijih ljudi koje poznajem vernici.

Kakvo god da je lično uverenje Thomasa Nagela, ipak je neverovatno bio u pravu.

Razlog pokretanja ove teme sastoji se iz nekoliko činjenica. Prva je nepoznavanje same nauke od strane mnogih ljudi koji smatraju da nauka isključuje ili diskredituje teologiju kao nauku/znanost. Druga je iz razloga nepoznavanja same teologije.

Pravilno posmatrane, nauka i teologija nisu u disharmoniji, no naprotiv. Sama teologija je nauka, premda ću se složiti sa mnogima da nije reč o egzaktnoj nauci, baš kao što nisu sve nauke egzaktne prirode.

Napomena: ova tema pisana je široj čitalačkoj publici koja ima određena saznanja i preduslove. Zato se unapred izvinjavam onima kojima bi možda bilo ne baš tako jednostavno razumeti pojedine delove, ali se iskreno nadam da će svima ova tema poslužiti ako ništa drugo, onda bar kao uvod u njihovo lično istraživanje i dalju edukaciju na ovu temu.

Tema se bavi opširnijim pogledom na nauku i teologiju, te njihovom odnosu. Razlog mojoj opširnosti video sam u problemu pojednostavljenja i uprošćavanja same nauke na epruvete, lakmus-hartije, vodonik i kisik. Nauka nije samo eksperiment u laboratoriji.

Također, opširnost teologije nagnala me je iz razloga nepoznavanja iste. Teologija ne samo da nije "tkivo laži" (Nemrut Daghi), već je u određenom smislu jedna naučna disciplina koja ima svoj organizovan sistem znanja, metodologiju kojom do nje dolazi, svoj cilj, prirodu, definiciju i sve ostalo.

Svestan sam ograničenja ove teme, i sada kada pogledam što sam napisao, shvatio sam da ima mnogo propusta u mom izlaganju. Mnogo toga sam još mogao dodati, verovatno sam ponešto i zaboravio. Zato se unapred izvinjavam čitaocima. Kažem, čitaocima, jer sam pomalo skeptičan da bi se neka velika diskusija mogla razviti oko ove teme, upravo iz nedovoljnog poznavanja obe oblasti.

Prijatno čitanje svima.

No Nick.


Uvod

Razumevanje stvarnosti je fundamentalan zadatak intelekta i primarna svrha njegovog postojanja. Drugim rečima, intelekt je odasve zapanjujući fenomen, monumentalni deo stvarnosti, a njegov osnovi zadatak je da pokuša da shvati i objasni sve što može. To treba smatrati njegovim primarnim ciljem i opštim zadatkom.

Jedan od elementarnih načina na koji se stvarnost može razjasniti jeste da se uoče te precizno definišu različiti koncepti, predmeti, procesi, ili bilo šta što mi kao inteligentna bića spoznamo da postoji i/ili procenimo da je dovoljno vredno da bude proglašeno kao zaseban entitet. Tako—davajući imena stvarima i događajima te definišući ih—mi pravimo red i poboljšavamo svoje sveobuhvatno razumevanje celine.

Koncepti kao što su postojanje, promena, večnost, prostor, vreme, nauka, život, smrt, materija, svest, moralnost itd imaju najveći mogući značaj za ljude, pa nam svaki napredak u shvatanju njihove prave prirode na kraju donosi koristi i poboljšava kvalitet našeg postojanja. Ne samo da bismo, kao inteligentna bića, preciznim definisanjem i razumevanjem datih pojmova ispunili svoj primarni cilj, već bi dodatno tome naše bolje razumevanje datih koncepata rezultovalo kvalitetnijim životom.

Imajući sve prethodno rečeno na umu, svoju pažnu usmerićemo najpre ka nauci, s obzirom na to da u našem (modernom) društvu najveći uticaj ima upravo nauka. Ona predstavlja jedno od najvažnijih oktrića, koje je na jedan radikalan način izdvojilo Evropu od ostatka planete, pre svega zahvaljujući našim ingenioznim precima koji su smislili i razvili taj racionalan način za otkrivanje stvarnosti. Stoga je naša namera da još preciznije razjasnimo šta je to doista nauka. Da bi to ostvarili, prvo ćemo definisati jedan veoma relevantan i važan koncept, a to je naučni princip.

Naučni princip je fundamentalan metod za izučavanje stvarnosti pomoću koga se sve informacije i tvrdnje moraju dokazati pre nego što se prihvate. To znači da se ništa ne sme uzimati zdravo za gotovo ili na osnovu nečijeg autoriteta. Sve tvrdnje moraju biti proverene, pa samo one koje prežive pažljivo razmatranje mogu se prihvatiti kao istinite. Međutim, one će biti smatrane tačnim samo ukoliko postoje dokazi i/ili činjenice u prilog datih tvrdnji. Ali čim se pojave dokazi i/ili činjenice koje ukazuju na njihovu netačnost: date se tvrdnje moraju preispitati, odbaciti ili modifikovati kako bi bile u skladu sa novim podacima ili se moraju zameniti sa adekvatnijim tvrdnjama.



Definicija nauke

Što se same definicije nauke tiče, danas ne postoji konzistentan stav među naučnicima šta je zapravo nauka. I premda neki smatraju kako filosofija nije nauka, ipak pitanje šta je nauka je čisto filosofsko pitanje. I na to pitanje ponuđeni su neki odgovori koji se poklapaju i dopunjuju.

Prema jednoj definiciji, „nauka je skup relativno istinitih znanja.“ Ovo „relativno istinitih znanja“ ne znači da nisu istinita, nego da nisu potpuna.

Primer: Koliko je sati? Kada kažemo sedam, to je istinito u tom trenutku, ali već sledećeg trenutka to više nije tačno. Dakle, mi ne možemo sve pojmove definisati od jednom, nego jedan po jedan.

Primer: Deca u školi uče matematiku od prvog do osmog razreda, ali je svake «godine» njeno učenje sve ozbiljnije i sveobuhvatnije.

Kada je nauka u pitanju, naučnici su u izučavanju nečega najčešće ograničeni metodologijom. U 21. veku su ta ograničenja vezana za tehnološki napredak i usavršavanje instrumenata sa kojim raspolažemo. Koristeći neki instrument dolazimo do određenih činjenica koje mogu da dovedu do potpuno pogrešnog zaključka, gledano iz apsolutne tačke spoznaje, ali to je istina za to vreme. Što se više tehnologija, instrumenti sa kojima vršimo ispitivanja usavršavaju - to je zaključak tačniji.

Primer: Kopernik. Teorija geocentrizma je vladala u njegovo vreme. Ali danas to više nije slučaj, nego univerzum. Međutim i danas neko može da tvrdi da je geocentrizam tačan, ali sve to zavisi od tačke gledišta sa koje posmatramo određeni pojam, pojavu, ideju.
Prema drugoj definiciji, nauka ili znanost je način prikupljanja i obrađivanja spoznaja kroz organiziran i sistematičan proces koji je ponovljiv. Naučni proces je sistemasko sakupljanje znanja o nekom sistemu ili predmetu proučavanja. Sistematsko sakupljanje obično se zove naučna metoda, dok predmet proučavanja je recimo priroda. Drugim rečima, organizovano znanje koje ima svoju metodologiju i koje je uokvireno u jedan sistem jeste znanost ili nauka.

Što se tiče samog znanja, znanje predstavlja razumevanje određene i oblasti, koje sa sobom sadrži potencijal za njenu praktičnu primenu. Sposobnost za znanje predstavlja oblast filozofije koja se zove epistemologija.

Pošto se nauka može definisati na više načina, možemo kazati da nauka uključuje nekoliko osnovnih koncepata:
1) organizovano znanje;
2) potvrdjeno znanje;
3) cinjenice o prirodi;
4) objasnjenja prirode;
5) sistem misljenja zasnovan na naucnim principima (definicija koja zahteva da znamo koji su principi naucni a koji nisu);
6) metodologija za otkrivanje istina o prirodi;
7) naturalisticka filozofija koja iskljucuje natprirodno.



Ograničenja u nauci

Premda sve ovo što je do sada rečeno jeste tačno, ipak, kao što će neki filozofi nauke kazati, sama nauka je relativna istina, ne iz razloga što ona nije istinita,već zato što jedna ovakva nauka kakvom smo je predstavili ne reprezentuje kompletnu istinu o realnosti. Kao što stoji u nekim definicijama nauke, nauka nemao odgovora niti razmatra pitanja:

• Morala
• Etike
• Estetike
• Metafizike
• Socijalna pitanja

Drugim rečima, nauka operiše samo sa delom realnosti. Iako imamo opštu ideju da nauka jeste otkrivanje istine i objašnjenje prirode, ipak je ova definicija relativna zato što nauka ne daje odgovore na mnoga pitanja već operiše samo jednim delom realnosti i zato što nauka ne predstavlja kompletan pogled na svet.

Podela i cilj nauke

Pošto smo objasnili kakav je generalni stavo o nauci, sada ćemo pokušati da našu pažnju usmerimo na definisanje različitih naučnih oblasti, jer u ovom trenutku izgleda da postoji velika konfuzija i značajna greška u vezi s našim shvatanjem koje su to određene grane nauke. Drugim rečima, umesto što bismo nauku mogli podeliti na fiziku, hemiju, biologiju, psihologiju, itd—a što je trenutno slučaj, naš pristup će biti znatno drugačiji i u skladu sa savremenom filozofijom nauke.

Nauka se može (ili bolje kazano treba) podeliti na tri osnovne oblasti:

1) filozofiju,
2) matematiku,
3) fiziku;

Ova podela je nastala iz razloga jer su sve tri oblasti bazirane na određenom nučnom principu. Tako se filozofija se bavi stvarnošću, matematika izučava apstraktni domen (nekih osnovnih ideja i koncepata), dok fizika istražuje materijalni svet (ili materiju i promene kojima ona podleže). Uz to slobodno možemo kazati da filozofija ima najveću slobodu u svom metodu, dok je matematika najrigoroznija nauka. Neke dodatne opservacije ukazuju na to da fizika ima najveći uticaj na svakodnevni život, dok filozofija ima najveći značaj za sve inteligentne individue jer se bavi najbitnijim stavkama našeg postojanja te najosnovnijim i ključnim pitanjima na koje možemo naići, kao što su: postojanje, nastajanje, nestajanje, život, smrt, značenje, istina, promena, večnost, (opšta) stvarnost, itd; čije bolje razumevanje je od najvećeg značaja za naš istinski kvalitet života kao inteligentnih bića! To znači da, u svakom iole normalnom društvu, filozofija treba imati centralno mesto kao najvažnija, najdublja i najneverovatnija misaona aktivnost.

Pored toga, filozofija kao najznačajnija intelektualna delatnost može se podeliti na različite grane: metafiziku, ontologiju, epistemologiju, etiku, filozofiju nauke, estetiku, filozofiju uma, filozofiju politike, itd. Metafizika je glavna oblast filozofije koja se bavi opštom stvarnosti; ontologija proučava postojanje i način na koji nešto postoji; epistemologija izučava ono što znamo i kako mi to znamo; etika proučava ljudske stavove i/ili ponašanje u skladu sa tim šta je moralno, odnosno nemoralno, i tako dalje.

S druge strane, matematika kao najpreciznija nauka može se podeliti na geometriju, verovatnoću (i statistiku), ultrafiltere (uključujući teoriju skupova), logiku. Geometrija se može definisati kao oblast matematike koja se bavi apstraktnim konceptom prostora. Ukoliko definišemo brojeve kao razdaljine ili (jedinice) dužine (umesto kao skupove) onda su različite algebre, aritmetika, analiza, diferencijalne jednačine, topologija, teorija grupa, itd nisu ništa drugo do grane geometrije kao i euklidska, hiperbolična, eliptična, nacrtna geometrija, apsolutna geometrija, geometrija tri tačke itd.

Napokon, fizika kao obična ili prizemna nauka može se podeliti na: mehaniku, dinamiku, akustiku, optiku, atomsku i nuklearnu fiziku, geografiju, astronomiju, kosmologiju, termodinamiku, hemiju, biologiju, psihologiju, sociologiju, istoriju, arheologiju, medicinu, pravo, političku nauku, informatiku, inženjerstvo, arhitekturu itd. Sve su ove oblasti pod okriljem fizike (ili primenjene fizike) jer se sve bave materijom i promenama koje se događaju u materiji, a to je rudimentarna definicija fizike pa navedene oblasti i nisu ništa drugo do grane fizike. Hemija se, na primer, samo bavi onim aspektima materije koje mi detektujemo u vidu atoma i/ili molekula, te izučava njihove karakteristike, interakciju i različite procese koji su u vezi sa atomima i molekulima, a po pitanju njihovog sjedinjavanja i razjedinjavanja. Dok se atomska fizika bavi atomima na jedan prilično različit način, te ih posmatra iz totalno druge perspektive i izučava njihova druga svojstva.

Na kraju, organska hemija se bavi samo molekulima koji su bazirani na ugljenikovim atomima. Dodatno tome, biologija je grana fizike koja se bavi živim organizmima. Treba takođe spomenuti da se različite grane fizike (nauke) međusobno prepliću i mogu imati mnogo toga zajedničkog (kao organska hemija i biologija ili atomska fizika i hemija, biologija i psihologija, psihologija i sociologija, geografija i astronomija, astornomija i kosmologija, filozofija politike i politička nauka itd.) usled činjenice da se sve one bave materijom i promenama kojima materija podleže (to jest stvarnošću), te samim tim nije uvek moguće povući jasne granice između različitih oblasti.

Pored ovoga, mora se istaći da su neke naučne grane bolje razvijene te imaju značajno razumevanje svojih regija interesovanja. Na primer, optika je veoma jaka oblast fizike jer je ovladala datom tematikom, pa ima veoma malo nepoznatog, a samim tim su njene tvrdnje na čvrstim temeljima. Sa druge strane, psihologija se bavi ljudskim mozgom (ili umom), a pošto to nije baš najbolje poznata ni lako dostupna teritorija—psihologija, u ovom trentuku, nije egzaktna nauka nego se smatra mekom naukom: jer nije na odgovarajući način ovladala svojom interesnom oblasti. Međutim, sa vremenom, može se očekivati da će sakupljeno znanje i značajna otkrića u toj oblasti preobraziti ovu meku nauku u egzaktnu. [Fizika elementarnih čestica još je jedna neadekvatno razvijena grana fizike jer se bavi jednom, u ovom trenutku, teško dostupnom regijom stvarnosti. Da bismo potpomogli izučavanje tog “udaljenog” domena, mi smo izumeli različite instrumente (elektronske mikroskope, akceleratore itd): ali sve to zahteva neku vrstu nezvanične interpretacije, jer postoji određen stepen nepoznatog i problematičnog pri interpretaciji i poistovećivanju nejasne linije na nekoj fotografskoj ploči sa tragom neke navodne elementarne čestice. Drugim rečima, moramo biti oprezni jer nije baš najjasnije koliko treba da verujemo bilo kojoj tvrdnji sačinjenoj pod takvim ekstremnim i nejasnim okolnostima. U najmanju ruku, neki od njihovih stavova mogu biti barem donekle dovedeni u pitanje, a to poziva na oprez kad se radi o ovoj oblasti nauke.]

Kosmologija je još jedna malo poznata grana nauke, koja bi po svojoj prirodi trebalo biti deo fizike ali pošto se bavi aspektima Kosmosa koji su u potpunosti van domašaja naše percepcije i našeg uticaja: možda bi bilo svrsishodnije svrstati kosmologiju pod okrilje filozofije. Na kraju krajeva, mnoge nauke su započele kao interesovanja u filozofiji [možda usled činjenice da ona ima najveću slobodu u svojoj metodici] pre no što su se transformisale u punopravne ogranke fizike. To je, verovatno, i razlog zašto mnogi vole da kažu kako je filozofija majka svih nauka ili pak fundamentalna nauka.

Na kraju, trebalo bi spomenuti da se, do neke mere, nauka može podeliti na takozvanu čistu i primenjenu. Čista nauka podrazumeva sve one oblasti koje se bave više misaonim, apstraktnim i/ili udaljenim regijama znanja ili stvarnosti: onima koje se ne mogu lako povezati sa svakodnevnim životom.

Na primer, fizika elementarnih čestica, metafizika, kosmologija i veći deo matematike mogu se smatrati oblastima čiste nauke. Primenjena nauka obuhvata sve grane koje imaju blisku ili očiglednu vezu sa svakodnevnim životom te koje manje-više direktno utiču na kvalitet našeg postojanja. Tu spadaju analiza, statistika, diferencijalne jednačine, etika, medicina, hemija, inženjerstvo, arhitektura, istorija, pravna nauka, biologija, psihologija, sociologija, ekonomija, informatika, gografija, itd. Sa druge strane, mora se napomenuti da sve nauke, donekle, imaju vezu sa stvarnošću—jer je sve na neki način međusobno povezano te u određenoj meri utiče na sve ostalo—što čini ovu celu podelu, na čistu i primenjenu nauku, suštinski nejasnom ili potpuno nepotrebnom.

Što se tiče cilja nauke, postoje brojne definicije. Jedan od najpoznatijih i najuticajnijih naučnika svih vremene, Einstein, kazao je: “Vrhunski domet celokupne nauke je da što više empirijskih činjenica obuhvati logičkim rasuđivanjem iz što manjeg broja hipoteza i aksioma,“ dok je Aristotel rekao da je krajnji cilj svih nauka i umetnosti jeste dobro, a najveće dobro je cilj “najviše nauke” (s napomenom da je za njega “najviša nauka”-nauka o državi). Cilj nauke je da opiše ustrojstvo fizičkog univerzuma i da pronikne u principe na osnovu kojih se odigravaju pojave u njemu.

Naučna metoda

Ako se nauka ne shvati isključivo kao sistem znanja, nego i kao svojevrsna čovekova delatnost usmerena na sticanje novih znanja o stvarnosti – iskrsava pitanje metode kojom se takva delatnost obavlja. Iako se na wikipediji nalazi članak o tome da se naučna metoda (Scientific method) odnosi na skupinu metoda istraživanja pojava, sticanja novog znanja, ili ispravljanja i integriranja prijašnjeg znanja, ipak je jedan ovakav pristup temi što je naučna metoda ograničen i nepotpun.

Naučna metoda se sastoji iz niza logičnih postupaka koji, zavisno od nauke, mogu biti više ili manje očigledni. Ako se fokusiramo i ograničavamo isključivo na prirodne nauke, onda možemo kazati da su osnovni elementi naučne metode sledeći:

1. Definicija problema
2. Prikupljanje podataka
3. Formulacija hipoteze
4. Posmatranje (eksperiment)
5. Testiranje hipoteze
6. Zaključak

Problem sa ovako postavljenom metodom (kao i sa pomenutim člankom sa wikipedije) jednostavna je iz razloga što je ona fokusirana isključivo na prirodne odnosno egzaktne nauke, a kao što smo pokazali ranije, nauka nije ograničena na čisto eksperimentalno dokazivanje u laboratorijama, već ona ima mnogo širu primenu. U tom smislu možemo kazati da svaka naučna disciplina ima svoje metode pomoću kojih dolazi do sticanja novih ili ispravljanja i integrisanja prijašnjih znanja.

U zavisnosti od toga koja je nauka u pitanju, naučni metod se može definisati i kao korišćenje objektivnih, rigoroznih, sistematskih i kritičkih postupaka pomoću kojih ono što mislimo o stvarnom svetu testiramo onim što vidimo, odnosno zapažamo preispitujući pri tom sve ono što vidimo u svetlu onoga što već znamo. Naravno da ovaj metod se ne može primeniti na sve postojeće grane nauke i/ili njene podele, ali zaista je generalni ili opšti stav da naučni metod podrazumeva objektivnost, kritičnost, sistematičnost u određivanju realnosti i stvarnog sveta, bez obzira je li reč o istorijskim naukama, arheologiji, fizici, oftamologiji, i tako dalje.

Celovit pristup naučnoj metodi razmatra njenu prirodu i suštinu, strukturu i formu, funkcije, vrednosti i razvoj. Različit pristup naučnoj metodi postoji s obzirom na različite kontekste (vremenski, kulturni, socijalni, teorijski), probleme koje nauka rešava, ciljeve koje nauka rešava i koji se takođe menjaju, dok cilj naučne metode jeste sticanje istinitog ili visoko verovatnog znanja.

Naučna metoda zavisi od filozofskog i teorijskog stanovišta, konteksta. Principi naučne realnosti značajno se menjaju tokom razvoja nauke. Malo ko je ozbiljno ispitivao da li su metode kojima se koristi nauka najpodesnije za generisanje rešenja problema. Klasični filozofi nauke bili su zaokupljeni pokazivanjem da su metode nauke uspešni instrumenti za proizvođenje istinitih (ili bliskih istini) teorija, ali su i sami u tome bili neuspešni. Da li su metode nauke najbolji alati za rešavanje problema? Da li bi izmena tradicionalna alata naučnih istraživanja verovatno vodila efikasnosti rešavanju problema?



Teologija

Raspravu o teologiji započećmo opštim uvodom.

Uvod

Umesno je i dobar je početak otpočeti raspravu o teologiji njenim etimološkim istraživanjem. Kao što je opšte poznato, iako se sama reč “teologija” ne spominje ni jednom u Bibliji, mi nalazimo čitavu tematiku teologije, a sama reč potiče od grčkih reči “theos” i “logos,” što bukvalno možemo prevesti kao reč, znanje, govor ili naukao o Bogu. Reč “teologija” potiče iz grčke filozofije, i označava svaki govor o Bogu, to jest o bogovima. Sama ideja teologije takođe potiče iz grčke filozofije: šta bi moglo bolje da oslikava duh Grka, osim da se pozabavite najtežom od svih tematika – samim Bogom, tj. Bogovima.

Platon je prvio koji je upotrebio ovu reč, teologija, u svojoj utopiji “Politeia.” Platon želi da raskrsti sa jednim sistemom koji je zavisan od različitih učenja o bogovima, sa takvom demokratijom koja je zbog toga ubila njegovog učitelja, Sokrata, i u Politetii on predlaže novi sistem i novu “teologiju.” Filolog Jaeger smatra da je teologija s toga počela kritikom bogova, tj. negativnom teologijom – moć negiranja trenutne teološke konstelacije stvorija je takvu mož teološkog zaključivanja, da je od nje zapravo i započeko sistematično “teološko” razmišljanje. Cilj je bio stvoriti jedno bolje društvo, jer su bogovi bili zapravo relfeksija trenutnih poličkih sila.

Već na samom početku zapažamo da je zadatak teologije nezavidan: Boga staviti za svoj predmet proučavanja, već u samom startu smo se ograničili: kako proučavati Boga, kada znamo da je Bog izvan naše mogućnosti istraživanja? Ograničili smo se u smislu otkrivenja. U teologiji se ne oslanjamo samo na ratio, već i na revelatio. Možemo istraživati Boga samo u onom smislu u kojem se On nama otkrio. Govoreći naučnim jezikom, i teologija kao posebna naučna disciplina ima svojih hipoteza i pretpostavki, te je jedna od njih da se Bog otkriva.

Ni reč „theos“ ni reč „logos“ etimološki gledajući nemaju jasno značenje. Reč „theos“ može da se odnosi na bilo kog boga ili božanstvo, bilo pagansko ili hrišćansko – za naučnike od vremena prosvetiteljstva reč „Bog“ predstavlja ostatak iz vremena „mitskog“ načina razmišljanja (Ludwig Wittgenstein: mitski način razmišljanja smatra da smisao sveta leži izvan njega samoga, izvan prostora i vremena. On je imao smisla u vremenu kada su ljudi verovali da bogovi doslovno postoje). Reč „Bog“ predstavlja nešto što se ne može opisati ljudskim rečnikom. Ko je čovek da svojim razumom raspravlja o Bogu?! Reč „Bog“ stoga razumemo jedino sekundarnim putem, preko onoga što smo o njemu pre toga naučili. Reč nam to znanje ne prenosi a priori.

Slično je sa rečju „logos“ – kod nas uobičajeno prevođenje rečju „nauka“ – sama reč znači jednostavno „reč“ – a postoji duga istorija reči logos. Kod Grka Logos je predstavljao određenu vrstu božanstva.

I ovog razloga se možemo s pravom pitati: Da li reč „theos“ možemo ograničiti pojmom „logos“ – može li se Bog shvatiti našim ljuskim razumom? Anselmo daje jedan primer, dečak koji želi da premesti okean u iskopanu rupu. Nije li plan teologije već od početka osuđen na propast?!

Pokušaj Definicija teologije

Šta je onda definicija teologije u hrišćanskom smislu? Kad je u pitanju sama definicija što je točno teologija, lomila su se koplja kroz istoriju.

Fundamentalna teologija se bavi presupozicijama, pretpostavkama određenog teološkog sistema, pošto svaki teološki sistem ima neke pretpostavke. Ona dolazi pre svake doktrine ili učenja/verovanja. Šta je definicija teologije, njen cilj, to je uvod u samu teologiju. Ne bavimo se ličnošću Boga, već stvaranjem sistema, odnosno koje i kakve predispozicije su uticale na stvaranje određenog sistema
.
Što se same definicije tiče, postoji nekoliko razmišljanja. Evo nekih predloženih koji nam mogu pomoći da uđemo dublje sam pojam teologije.

“Teologija je jedna pozitivna nauka, čiji su delovi međusobno povezani samo kroz njihov zajednički odnos prema određenom izrazu vere, to znači prema jednom određenom obliku svesnosti o Bogu; oni dakle koji se odnose na hrišćansku teologiju, samo u odnosu prema hrišćanstvu.“ - U ovoj definiciji je ostavljena mogućnost postojanja više hrišćanskih teologija, kao i nehrišćanskih teologija – „prema određenom obliku svesnosti o Bogu...“

S druge strane, prema jednoj drugoj definiciji „Hrišćanska teologija je ... zbirni pojam onih naučnih saznanja i pravila, bez čijeg posedovanja i upotrebe nije moguće jedno smisaono upravljanje hrišćanskom crkvom, to jest crkvena vladavina.“ - Teologija po ovoj definiciji ima veoma praktičnu primenu – tu svakako postoji opasnost da se teologija počne određivati samo prema njenoj praktičnoj primenjivosti. Mnogi savremeni skolari Teologiju konstituišu i ova dva elementa (naučni i praktični.

Prema drugim stručnjacima, teologijom zovemo trud oko saznanja ispravnog sadržaja hrišćanske poruke o Bogu i čoveku. Postoji hrišćanska teologija, jer postoji hrišćanska poruka. Postojala je hrišćanska poruka i pre nego što je postojala hrišćanska teologija, ali kada jednom više ne bude hrišćanske poruke, neće biti ni hrišćanske teologije. Teologija je naučno samoispitivanje hrišćanske Crkve u vezi sadržaja njoj svojstvene poruke o Bogu.

Brunner u svojoj Dogmatici pored dogmatike poznaje još jedno polje teologije koje on naziva eristika, to jest apologetika. Njena uloga je borba i rasprava sa drugim religioznim, filozofskim, političkim i društvenim sistemom. Ovo znači proširenje značaja teologije. Teologija nema svoj smisao samo u Crkvi i određenju njenog verovanja (iako je to njena suštinska funkcija), već ona takođe ima svoj smisao i u razgovoru Crkve sa svetom.

Ove i brojne druge definicije teologije govore nam da određenje onoga što čini teologiju ne bi smelo biti suviše usko, kao uostalom što to nije slučaj ni sa jednom drugom naukom ili njenom granom. Ne postoji jedna definicija koja bi mogla dati potpuno razumevanje onoga što teologija jeste. Iako su ovo do sada manje-više bili više filozofski pristupi pojmu teologije, u nastavku sledi nešto praktičnije objašnjenje same definicije, što teologija jeste ili pak što ona nije.

Teologija je nauka, ali ne u klasičnom smislu te reči, ona je ne empirijska nauka. Između 2 Svetska rata je ovo bilo izuzetno popularno. Nemci su smatrali da ona nije klasični Wisenschaft.

Prvi teolozi ili bogoslovi su bili striktno ljudi koji su se bavili unutrašnjom dinamikom o trojstvu. “Hajde da uđemo unutar Boga, da vidimo kakav je Bog,” kazali bi oni. Sa jevrejskog stanovišta to je jeres, to je grčki sistem ili način razmišljanja. Zato se apostol Ivan često nazivan Ivan Bogoslov, jer se, za razliku od ostalih evanđelista, više bavio odnosom unutar trojstva.
Teologija je posebna nauka u smislu bavljenja činjenicama koje su ispod ili iznad svega ostalog. Sve ostale nauke, u krajnjem smislu, trebaju teologiju kako bi bilo potpuno objašenjene i istražene. Zašto? Između bavljenja fizikom i teoloogijom postoji barijera između ovog i onog. Ta barijera je nauka. Ako duboko proučavamo politiku sigurno će nam biti potrebna i teologija. Mi smo ovih 150 godina duboko o politici.

Teologija je kognitivna aktivnost. Imamo reči 'teos' i 'logos'. Šta je logos = jezik, nauka, govor, reč, um. Premda je reč nus um. To znači da se naš um bavi izučavanjem božanske ličnosti. Ako je um u pitanju, onda je to kognitivna aktivnost i treba zategnuti sva bedra uma da bismo razumeli određenu tematiku.

Mi imamo nekognitivne religije, šamanske, mistične religije u kome se Bog doživljava isključivo iskustvom. Međutim, u hrišćanstvu (ili bar u jednom delu hrišćanstva) um uopšte nije isključen, naprotiv. Iskustvo je bitno, ali i razum u isto vreme.

Teologija nije Biblija, iako Biblija jeste njen materijal. Džon Mekvej je kazao: Teologija je učestvovanje u religioznoj veri i posmatranje te iste vere koje traga za stvaranjem sadržaja te vere najjasnijim i najkoherentnijim teološkim jezikom.

Naučnost Teologije

Naučnost teologije je danas sve više i više predmet brojnih rapsrava. Mnogi teolozi, kao i ne-teolozi, razmišljaju o ovoj temi. Neki među njima smatraju da pitanje naučnosti za teologiju uopšte nije bitno. Ovo pitanje za teologiju uopšte nije od životnog značaja. Mogli bismo čak da se i potpuno odreknemo naučnosti teologije, kazali bi neki teolozi. Zašto? Zato što se teologija u svom zadatku ne sme ograničavati onim što se uopšte smatra “naučnošću,” jer bi time verovatno bila ograničena u svom delovanju. Karl Barth čak pomalo preterujući kaže da teologija metodološki nema šta da nauči od drugih nauka. Da li je to zaista tako?

Međutim, da bismo odgovorili na pitanje da li je teologija jedna nauka, moramo prvo pronaći odgovor na pitanje: što je nauka, to jest naučnost uopšte? Delimični odgovori na pitanje što je nauka dati su na početku ove teme, i na žalost, prostorno i vremensko ograničenje sprečava nas da dublje uđemo u filozofiju nauke, njenu naučnost, i ostala pitanja kojim se bave filozofi nauke. Iz tog razloga će i naučnost teologije biti svedena na određeni minimun, ako ništa drugo bar kao uvod u ovu temu koja je danas više no aktualna u čitavom filozofsko-teološkom svetu, pa i šire.

Najjednostavnije rečeno, nauka ima dva opšta cilja: a) ona pomaže čoveku da ovlada svojim okruženjima i b) da zadovolji opštu čovekovu težnju za sticanjem sve šireg znanja i razumevanja sveta u kome živi. Glavni razlog bavljenja naukom jeste sticanje znanja. Ovo znanje ima za cilj pronalaženje istine koja je jedna od vrhovnih vrednosti nauke. Za istinom se, s druge strane, trata i izvan nauke, ali razlika je u tome što, kako se smatra, nauka koristi određene metode koje su proverene i koje daju sigurne rezultate.
Što se teologije tiče, ona obuhvata oba cilja koja ima nauka. Teologija želi da pomogne čoveku da ovlada svojim okruženjima, ali ona takođe želi i da zadovolji opštu čovekovu težnju za sticanjem sve šireg znanja. Međutim, iako ima sličnosti između teologije i nauke uopšte, postoje i razlike, a te razlike su nastale uglavnom zbog nerazumevanja teologije i nedovoljnog poznavanja same nauke.

Postoji duga istorija sukoba nauke i teologije. Taj sukob se dogodio u različitim domenima, a astronomija je bila prva u tome (Kopernikov heliocentrični sistem), a zatim geologija, biologija, antropologija i tako dalje.
Danas se borba vodi najviše na području antropologije, po pitanju čovekove slobode. Danas mnogi smatraju da nema sukoba između nauke i teologije, i taj sukob je stvar prošlih vremena. U prošlosti ga je bilo jer su uloge nauke i religije pogrešno shvaćene. Nauka pokušava da objasni što i kako se to dogodilo. Kada teologija to isto pokušava – onda dolazi do sukoba.

Prema ovom shvatanju, nauka treba da odgovara na pitanje “kako i zašto je to,” dok teologija ima za cilj da kaže “da bi.” Teologija nije tu zato da nam kaže kako je nastao svemir, već zašto je nastao svemir. Na pitanje kako je nastao svemir uveliko nam može pomoći nauka, ali na pitanje zašto je on nastao, koja je njegova svrha, itd.-teologija nam je od višestruke pomoći. Ovo znači da nam Biblija ne pomaže da shvatimo empirijske probleme ili starost pojedinih stena, već nam pre svega pomaže da pronađemo put do ispravnog odnosa sa Bogom. Uostalom, jedan od ciljeva teologije jeste da utvrdi činjenice o Bogu i odnosu Boga i stvorenog svemira kao da i ove činjenice stavi u racionalnu celinu čiji delovi čine jedan organski sistem istine. U ovaj cilj naravno da se podrazumevaju i mnogobrojni naučni zaključci. Teologija ih samo želi smestiti u jedan koherentan, organski sistem istine.

Odnos Teologije i Nauke

Nauka i teologija mogu mnogo toga da ponude jedna drugoj, obzirom da obe tragaju za istinom, koju jednom ustanovljenu, obrazlažu verom. Značajne teme za raspravu uključuju prirodnu teologiju, stvaranje, božansko proviđenje i čuda. Čest prigovor od strane pojedinih naučnika na neosnovanosti i nenaučnosti teologije iz razloga što teologija ima određene pretpostavke (božansko proviđenje, stvaranje, čuda, etc.) je neosnovan, prosto zato što, filozofski posmatrano, i sama nauka ih ima.

Sama nauka raspolaže određenim teorijama i hipotezama koje su nenaučne i nisu dokazive. Naučnim jezikom rečeno, i teologija ih ima-kako teorije tako i hipoteze. Možda ih ne posmatra na isti način kao nauka, vice versa, ali obe discipline ih imaju (prostor nam je onemogućio širu raspravu oko teorija i hipoteza. Filozofski posmatrano-nemoguće ih je nemati, bez obzira o kojoj se oblasti nauke radi. Isti slučaj je i sa teologijom. Jedina razlika jeste ta što teologija pokušava sva saznanja iz svih oblasti znanja smestiti u jedan ogroman, koherentan i organizovan sistem istine, što u naučnom svetu liči na podudarnost i preplitanje pojedinih nauka, na primer biologije i organske hemije, atomske fizike i hemije, psihologije i sociologije, itd., kao što je, uostalom, i rečeno u ovoj temi, ali s jednom razlikom-teologija teži da objedini sve nauke na jednom mestu).

I nauka i teologija tvrde da proučavaju prirodu stvarnosti, ali je očigledno da to čine na različitim nivoima. Iz tog razloga, pravilno shvaćene, kako nauka tako i teologija, one uopšte nisu u sukobu, premda bi mnogi predstavili drugačije. Nauka operiše samo određenim delom realnosti, fizičkim svetom, univerzumom, dok teologija se interesuje za onostrano, metafizičko, uzročno, večno. Obe daju jedan harmoničan pogled na svet.


Sve sugestije i primedbe možete slati na: nijeteskobitifin7@gmail.com

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv